Ljudi traže sigurnost, posebno u vreme pojačanog straha, zbog brzih promena i nesigurnosti. Oni traže nešto što predstavlja prečicu, nešto što nisu primetili ranije, put kojim se brzo može pobeći, nešto što predstavlja brz odgovor. Obično ova rešenja uključuju želju da se promeni realnost, da ono što želimo postane stvarno, i izražava se u obliku tvrdnje da čovek sam može formirati svoju realnost, svoj sopstverni Svet. Na žalost, ovo nije istina. Da je ovo istina, ljudi bi mogli da promene okolnosti u svom životu odmah. Ljudi žive u pogubnim okolnostima - povređeni, osakaćeni za čitav život, gladuju, rađaju se sa defektima, dobijaju razne hronične bolesti, žive u ekonomskoj bedi koje se ne mogu rešiti, žive sa nedostatkom šanse za bolji život, i gledaju svoje voljene kako propadaju. Oni ne mogu promeniti ovo samo zato što to žele. Ako je ovo tačno, zašto onda svi ljudi dele zajedničku realnost. Ako bi se realnost menjala samo zato što neko to želi, ovo ne bi bio slučaj. Ovo nije način na koji treba rešavati sopstvene strahove. To je razumljiv pokušaj bekstva, ali jednostavno ne predstavlja put na koji bilo ko treba da troši svoju energiju.