Mozak je u suštini fizička stvar, i na njega deluje na hiljade uticajnih faktora u koje spadaju povrede, hemijske materije koje stvara telo, hemikalije koje napadju ili su ubačene u telo, i efekti starenja. Čovek treba samo da poseti mentalne institucije, staračke domove, ili neku slepu uličicu da bi video ljude koji su izgubili dodir sa realnošću i izgleda kao da žive u drugom svetu. Čak je i primitivni čovek patio od ovih problema, postajao psihotičan zbog tuge ili straha ili se čak rađao psihotičan, i otkrivao na svoju radost ili užas da određene vrste hrane proizvode i druge efekte osim punjenja stomaka. Da li su psihoza i senilnost od suštinske važnosti za čoveka, i da li imaju svoju svrhu? Da, što se tiče obe stvari, iako se onima koji žele da u ljudskom društvu sve ide glatko često čini da one predstavljaju nesreću bez smisla.
Isto kao kod padanja u nesvest, psihoza i senilnost dozvoljavaju ljudima da izgube kontakt sa realnošću. Katatonični i autistični pojedinci su, hemijski, na mestu gde ne osećaju strah. Svet za njih ne postoji. Zablude služe istoj svrsi, jer pojedinac može da oko sebe izgradi svet koji odgovara njegovim potrebama. Koliko se zablude razlikuju od igara koje ljudi igraju sami sa sobom da bi se osetili sigurnijim, privlačnijim, ili više cenjenim u sopstvenim očima ili u očima drugih? Depresija služi da se pojedinac odbaci svet u kome živi i da se povuče iz okoline koja ga povređuje. Vreme je da se razmisli i da se isplaniraju novi koraci. Senilnost zatupljuje svest starih osoba, tako da mogu da se prisećaju srećnijih dana kada su bili mlađi.
Ljudsko društvo smatra da je psihoza problem zato što ona predstavlja ometanje, ali pre svega zbog očiglednog bola koji psihotične osobe podnose. Zar autistično dete nije zamrznuto od straha? Zar hronično depresivne osobe ne propuštaju sopstveni život? Zar paranoidni šizofreničar nije stalno na oprezu i nikad ne miruje? Ono što se ne uzima u obzir je to kako izgleda svet tim pojedincima bez psihoze - kada oni tiho podnose bol ali je njegov intenzitet veći. Psihoza je bučna i uočljiva, a pojedinac je pre pojave psihoze bio miran i lepo se ponašao. Zar onda psihoza ne predstavlja problem? Naravno da predstavlja problem, jer ona predstavlja signal bola koji pojedinac podnosi.
Deca koja se rađaju psihotična su takva zbog genetske kocke koja im je odredila veoma osetljivu prirodu, i ona su osuđena da žive u zaštićenom svetu u kojem žive. Depresivni ljudi se oporavljaju kada se promeni životna situacija koja im nanosi bol, po neki put sa dramatičnom brzinom. To da se tako puno depresivnih ljudi ne oporavlja nego maskiraju sopstvenu nesreću uz pomoć antidepresiva ne govori o tome da se bolest ne može izlečiti koliko govori o okrutnosti društva. Šizofreničari reaguju na iste stresne situacije kao i ostali ljudi, ali je njihova reakcija jača i brža. Ovo je svima poznato jer se šizofreničarima obezbeđuje zaštićenija okolina, ali pošto postoji pritisak da pojedinac ponovo postane član društva, svaki odmor od hemijskih napada traje kratko. Anti-psihotične droge jednostavno maskiraju napade besa, kao da je cev koja služi za odvođenje plamena stalno otvorena pa se može reći da je vatra ugašena. Ovde problem nije toliko u tome što psihoza nastaje zbog životnih stresova koliko je u tome što društvo ima kruta očekivanja za sve svoje građane.
Da li se psihoza javlja u životinjskom carstvu, kao i kod ljudskih životinja? Naravno da da, činjenica koju će vam veterinari prvi potvrditi. Psihotičnim ljubimcima se, međutim, obično omogućavaju živtone promene koje oni nagoveštavaju da žele, i oni se oporavljaju. Ljudsko društvo nije tako dobro prema ljudskim životinjama, koje se obično drogiraju i govori im se da moraju da nastave da se bore, u životnim okolnostima u kojima su i ranije bili.