Navikavanje na druge se mora desiti uvek kada inteligentna bića sretnu jedna druge. U prošlosti, kada ljudi nisu razmišljali o bićima iz dalekog svemira, oni nisu mogli da smisle racionalno objašnjenje ako bi slučajno videli nas ili druga bića sa drugih svetova. Namerno suzbijanje svesnog sećanja nije se događalo u prošlosti, ili barem ne u stepenu u kojem se to danas čini. Ovo ljudi danas čine da bi smanjili jačinu straha koji osećaju, međutim, u prošlosti je najčešća reakcija bila radoznalost. Ko su ta čudna bića? Oni bi nam jednostavno davali imena, mnoga različita imena.
S druge strane, mi smo takođe morali da se navikavamo na ljude. Ta dlakava bića čudnog mirisa, koja potežu pesnice zbog najmanje sitnice! Zauzimaju odbrambeni stav da bi branili ono što nije vredno borbe - teritoriju. Morali smo da se prisetimo stvari na koje smo odavno zaboravili, stvari koje su zabeležene u drevnim sećanjima, samo da bismo mogli da razumemo. Jedna od stvari na koju smo se najteže navikli bila je nedestotak razumevanja od strane ljudi, koji nas uglavnom tretiraju kao agresore. Nama se pripisuju najrazličitiji motivi; iako oni koji su orijentisani na Služenje-sebi zaslužuju da budu nazvani agresorima, mi bivamo osuđivani zbog njihovih dela bez ikakvog suđenja. Tako brzo odlaze u krajnost, ti plašljivi ljudi. Zaključili smo da je najbolje da ostvarujemo lične kontakte. Masa se kreće tamo gde vođa kaže, a pojedinačan čovek razmišlja i sam dolazi do istine. Kamen po kamen mi gradimo planinu istine.